Bojan Dragićević: Nepravda prema partizanima - deset slučajeva gde imamo duple aršine

Neretko se dešava tokom poslednjih nekoliko godina da se u javnom diskursu zbog nadirućeg neutemeljenog, nenaučnog i propagandnog negacionizma, koji se skriva iza naučno neophodnog istorijskog revizionizma, koriste dve potpuno suprotne logike i etike kada se tumače primeri, ličnosti i događaji iz Narodnooslobodilačkog rata naroda Jugoslavije sa jedne strane i primeri, ličnosti i događaji iz bilo kojih drugih ratova koje je Srbija vodila u svojoj bogatoj istoriji sa druge strane. Ovo manljivo i hipokritično korišćenje logike i etike ukazuje na nedoslednost misli i vrednosnih stavova, na svojevrsnu moralnu i istorijsku šizofreniju javnosti, ali i na to da taj narativ koji se papagajski ponavlja uopšte nije autohton po načinu svog postanka i razvića, već da je nasilno nametnut u javnom diskursu od strane propagandne mašinerije, koja iz lukrativnih, ideoloških i geopolitičkih razloga sprovodi satanizaciju Narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije. Osvrnimo se na trenutak na najdrastičnije i najuobičajnije primere takvog licemerja.

1.Veoma se odomaćila čuvena rečenica da je ,,na Sremskom frontu ginula srpska mladost jer su komunisti poslali golobrade mladiće na front da bi uništili srpsku mladost.” Čak i najvatreniji zagovornici ovakve tvrdnje su bez srama navodili da je na Sremskom frontu poginulo oko 13.500 partizana, oko 1.100 crvenoarmejaca i čak 30000 pripadnika Vermahta i pripadnika HOS-a, koji je formiran novembra 1944. godine spajanjem domobrana i ustaša u jednu formaciju. Ako, grubo rečeno, slučaj jeste da je na Sremskom frontu stradalo duplo manje pripadnika antifašističke koalicije od nacista koji su se branili, ostaje pitanje kako je to tačno kasapnica srpske mladosti, pošto takav odnos gubitaka deluje prilično povoljno za napadača. Ginulo se? U ratu svakako dolazi do gubitaka. Tokom Kolubarske bitke, koja je trajala znatno kraće i zbog koje je vojvoda Mišić sasvim opravdano postao jedan od najgenijalnijih umova svetske vojne strategije ovenčan slavom, gubici srpske vojske su bili oko 22.000 poginulih, 91.000 ranjenih i 19.000 nestalih, što je umnogome premašilo stradale sa Sremskog fronta u smislu kvantiteta. Od njih, mnogi su takođe bili golobradi i nevični ratovanju, što je poznato svakome ko se interesovao za srpsku vojnu istoriju Prvog svetskog rata. Pa opet, jednako tako opravdano retko ko iz toga izvlači premisu da je vojvoda Mišić mrzeo Srbe i da ih je slao da ginu. Tačnije, niko to ne radi zato što je besmisleno, nelogično i uvredljivo za ličnost vojvode. Stvarajući mitologiju namernog zatiranja Srba, revizionistička istorija hoće da pripiše partizanskoj vojsci i njenim liderima antisrpski karakter, što je potpuno apsurdno pod svetlom činjenice da su većinu tokom rata i po njegovom kraju u NOVJ i JA upravo činili Srbi, a još više zbog činjenice da je Sremski front i bio usmeren na slamanje brane koja je faktički štitila nacističku satelitsku državu-koljača NDH, od koje srpski narod u svojoj istoriji nije imao većeg, brutalnijeg i krvavijeg neprijatelja. Posebno je interesantno što isti oni koji kritikuju borbe na Sremskom frontu istovremeno kritikuju Tita što NDH nije ranije pala. Nikako da se odluče i prelome da li je trebalo boriti se i ginuti da se sahrani najveći neprijatelj srpskog naroda ili je trebalo biti pasivan i čekati da Saveznici završe sa NDH, a nju ostaviti da na miru istrebljuje Srbe. Ne postoji minimalna koherentnost revizionista po ovom pitanju i pozicije menjaju vrlo često i šizofreno, zavisi od toga kako im u datom trenutku odgovara. To skakanje sa noge na nogu različitih rezona bilo bi zabavno da nije socijalno opasno i istorijski nepravedno.

2. Često imamo priliku i da čujemo kako su Boško Buha, Slava Ković, Lepa Radić ili druga partizanska deca-heroji bili izmanipulisani da idu u rat i kako niko pri zdravoj pameti ne bi dozvolio deci da se bore. Ovo bi verovatno moglo imati nekog smisla da istovremeno ne slušamo sasvim zaslužene hvalospeve o Momčilu Gavriću, najmlađem vojniku Prvog svetskog rata koji je prešao Albaniju kao vojnik srpske vojske i iz rata izašao kao podnarednik nakon što su mu Austrougari poklali gotovo celu porodicu na početku operacija u Srbiji. Nije moguće istovremeno diviti se Momčilu koji puca iz topa da osveti porodicu po dopuštenju heroja majora Stevana Tucovića, odlikovanog sa dve Karađorđeve zvezde, a dozvoljavati da se nipodoštava Boško Buha, koji se sa drugovima šunjao oko bunkera i bacao bombe na ustaše. Ili su obojica heroji ili niti jedan od njih nije trebalo da se bori. Malo doslednosti po pitanju učešća dece u borbama ne bi bilo na odmet. Ovako ostaje samo suvo licemerje.

3. Pristalice kolaboracionistički formacija, aktivnih ili pasivnih, često ističu da nije trebalo suprotstavljati se Vermahtu jer je bio previše vojnički superioran. Neobjašnjivo je da isti ti, idući stazama svoje kukavičke i defetističke logike zaogrnute maskom kvaziracionalizma, slave otpor Vojske Jugoslavije NATO-u, koji je bio dat u daleko većem disparitetu vojne sile. Ako je u pitanju broj palih glava, interesantno je da ti nemaju problem sa slavljenjem Karađorđevog otpora Otomanskoj imperiji ili otpora Kraljevine Srbije Austrougarskoj, koji su demografski bili jednako traumatični. Ako su u pitanju represalije, nerazumljivo je zašto smatraju da je najbijanje na turski kolac ili prikucavanje za krst od strane Austrougara nešto prihvatljivije od nemačkog metka. Zapravo, izvlačeći antislovenske crte Hitlerove ideologije, pre izgleda da su se Sloveni morali tada boriti po svaku cenu, ako je postojao ikada moment u istoriji kada im je borba bila nametnuta, pošto bi u suprotnom delom bili pobijeni, a delom pretvoreni u roblje germanskih gospodara. Da je Rajh pobedio, NDH bi bila uvertira naspram onoga što bi se desilo u Srbiji. Ako to nije argument za borbu protiv tog zla, ne znam šta jeste. Još je neshvatljivije kako ti i takvi mogu da oslonac pronalaze u Boju na Kosovu, koji u nacionalnom sećanju upravo jeste glorifikacija onih koji se bore za slobodu i nezavisnosti protiv moćnijeg neprijatelja. Revizionisti su na poziciji Vuka Brankovića iz epskih pesama po pitanju Drugog svetskog rata, a za sve druge sukobe bi da budu Obilići. Istina je da su u Drugom svetskom ratu nosioci srpske državotvorne i smele ideje otpora okupatoru bili upravo partizani i da oni u tom smislu imaju mnogo više zajedničkog sa četničkim jedinicima srpske vojske iz Balkanskog rata ili Prvog svetskog rata nego sami četnici iz Drugog svetskog rata.

4.Tvrdnje kako je ,,Kadinjača bila nepotrebna kasapnica gde je uzalud stradao jedan ceo bataljon” su u najmanju ruku kontradiktorne za one koji slave govor (o čijoj autentičnosti se još uvek debatuje) majora Dragutina Gavrilovića, u kome se puku poručuje da je obrisan iz knjige živih za čast i slavu Otadžbine i ugled Beograda. Ovde ne bih da pravdam Kadinjaču u strateškom smislu, ali njena simbolika je potpuno ista kao što je simbolika odbrane Beograda. Što se praktične svrhe tiče, Kadinjača je verovatno bila smislenija jer je omogućila evakuaciju Užica. Ako se hoće porediti sa nečim, mogla bi se porediti sa Mojkovcem, gde je crnogorska vojska osuđena na smrt pred superiornom silom ginula da bi kupila vreme Srbima da se povuku preko Albanije. Retko ko bi smeo da pomisli da izgovori da je Mojkovac bio uzalud, ali se takva sloboda lako uzima sa Kadinjačom. Isto se da opaziti i kod nazivanja Sutjeske ,,bežanijom,” dok se glorifikuje nacionalna epopeja stradanja u albanskim planinama.

5. Za svako stradanje partizana i partizanskih porodica, ali i naroda od strane pripadnika kvislinških formacija uvodi se od strane negacionista nebulozno opravdanje da ,,su se partizani presvlačili u četnike, ljotićevce i nedićevce da bi ih obrukali.” Na stranu apsurdnost situacije da partizani u selu Vraniću poznatom kao ,,mala Moskva” kolju svoje porodice, svoju decu u kolevkama i ostarele roditelje, pitam se kako bi se revizionistima dopala tvrdnja da Austrougari nisu razapinjali Srbe na krstove, već da su se to srpski vojnici presvlačili u Austrougare da bi oblatili Dvojnu monarhiju. Ili recimo da je Karađorđe nabijao Srbe na kolac da bi se oblatile poštene dahije. Kakav efekat imaju takve imbecilne priče koje potcenjuju elementarnu inteligenciju slušaoca na psihu obaveštenog čoveka najbolje se da videti kada nam komšijski negacionisti serviraju kako je Jasenovac bio mesto puno kulturnih predstava, fudbala i kvalitetne muzike.

6. Zbog posleratnih događaja, od kojih su neki nastupili i više decenija nakon nje, nastoji se banalizovati borba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije za slobodu i nezavisnost, za isterivanja okupatora iz Otadžbine. To je vrsta istoricizma koja je prilično dvosekla, učitavanje budućih događaja u prošle. Niko ne nastoji da omalovažava heroje Soluna i Kajmakčalana zbog finansijskih malverzacija dvora i elite profitera, liferanata, bankara i zelenaša o čijim su posleratnim mahinacijama najpreciznije pisali doktor Arčibald Rajs i doktor Milan Bartoš. Naprotiv, često se bagatelizuju najstrašnija stradanja i najslavniji momenti partizanske borbe, kao što je oslobađanje dečijeg logora Jastrebarsko od strane komandanata Nikole Vidovića i njegove Četvrte kordunaške posleratnim političkim greškama vlasti ili korumpiranošću dela nove elite. Takve bestidne parkse nema u ekvlivatenim primerima iz Prvog svetskog rata.

7. Uporno i konstantno se insistira na ličnim manama, izmišljenim ili stvarnim, rukovodilaca partizanskog pokreta, ne bi li se skrenula poenta sa esencije, borbe za slobodu naroda i zemlje od okupatora. Iako je tačno da su mnoge od tih zamerki puka fikcija iz mlina revizionista sa ciljem blaćenja glavnih ličnosta NOB-a, kao i svi živi ljudi, i partizanski komandanti su imali dobre i loše strane. Ne vidim zašto je potcenjivanje Tita kao bravara relevantno išta više od toga što je vojvoda Milenko Stojković u Prvom srpskom ustanku posedovao lični harem za zadovoljavanje seksualnih potreba ili toga što je sin predsednika Vlade Nikole Pašića u Prvom svetskom ratu bio dezerter, zabušant, kurvar i bahati silnik, koji je bio zaštićen očevim političkim uticajem od bilo kakve sankcije za svoje divljanje. Još ilustrativnije, niko ne iznosi prljav veš svojih favorita, pa se tako namerno ,,zaboravlja” da je komandant Gorske garde generala Mihailovića bio Nikola Kalabić, inače geometar po zanimanju. Dok se pričaju bajke o švalerisanjima partizanskih rukovodilaca, prećutkuje se da je kum generala Mihailovića Milutin Janković, od naroda nazvan Murat, iza sebe tokom rata ostavio 76 dokumentovanih silovanja. Iako sociološki interesantne, kao i istorijski korisne, ove kvalifikacije nisu od presudnog značaja za razumevanje suštine procesa koji su se tada odigravali, ali su jako korisne za propagiranje ideološke gibaničarske istorije.

8. Među negacionistima koji bi da izmene istoriju jer im se ne dopada njen tok ima onih koji su počeli da spinuju sada opasnu i vrlo prihvaćenu glupost da ,,istoriju piše pobednik.” Ovo se koristi da se relativizuje svako moguće naučno znanje o Drugog svetskom ratu, bez obzira odakle ono dolazilo. Takav pristup je posve pogrešan iz ugla metodologije istorijske nauke, ali je daleko zanimljivije sledeće pitanje: ,,Da li onda to jeste tačno i za ratove u kojima smo mi pobednici?” Da li je zulum koji su Turci činili po Srbiji izmišljen od strane srpskih vlasti ili je moguće izmišljen i zločin Bugara nad narodom Istočne Srbije? Šta ako naši stari iz Prvog svetskog rata nisu bili nikakvi heroji, nego su izmisli te priče da slave sebe? Kako izgleda tvrdnja da ,,istoriju piše pobednik” kada se dovede do kranjih posledica najkristalnije se vidi ponovo na primeru suseda iz Hrvatske i njihove kuknjave o Blajburgu nad kostima poslednje nacisitčke vojske Evrope.

9. Pored liberalnog pogleda na to da li je trebalo boriti se, koji bi se u staro vreme nazvao kapitulantskim i bio smatran grdnom sramotom onog ko ga zagovara, revizionizam je vrlo fleksibilan sa nacionalnom izdajom. Dok prećutkuje ili ponosno odobrava stroge retribucije protiv dezertera iz čitave srpske istorije, koje su sprovodili i neki od njenih najslavnijih komandanata, revizionistička istorija ide ne samo dotle da neskriveno pravda izdaju u Drugom svetskom ratu i služenje okupatoru, već to naziva najmudrijom politikom i nastoji da oblati one koji su se borili protiv stranog osvajača, a za slobodu zemlje. Ovakav zaključak vredan podsmeha i prezira, naravno, specijalno važi samo za Drugi svetski rat i nigde dalje nema dejstvo.

10. Nije previše retko ni da se čuje kako su ,,Hrvati Stjepan Filipović i Tito došli u Srbiji da dižu ustanak da bi ginuo narod” uz primedbu da ,,ga nisu dizali u Hrvatskoj.” Na stranu što je u Hrvatskoj gotovo paralelno trajao ustanak koji je vodio recimo Srbin Rade Končar i što bismo u tom slučaju danas slušali ,,Tito Hrvat otišao da oslobodi Hrvatsku, nije ga bilo briga za Srbiju,” vrlo je zanimljivo da niko ne postavlja pitanje zašto Karađorđe nije otišao u Podgoricu, odakle su mu se doselili stari, da tamo izigrava vođu naroda ili zašto Aleksandar Karađorđević rođen na Cetinju nije imao problem da komanduje odbranom na teritoriji Srbije.

Zaključak koji se nameće iz navedenih primera je prost: prisustvujemo agresivnom pokušaju negacionističke propagande da satre istorijsku istinu ne birajući metode svoga delovanja, a oni koji u ovome ne nalaze ništa čudno što izaziva sumnju dobro bi učinili da malo prelistaju knjige iz nacionalne istorije koja prethodi Drugom svetskom ratu da ne bi postali lakoverni plen magova ideološkog spinovanja i trovanja akademske istorije.

Bojan Dragićević