Понекад се у исправљањима ,,историјских неправди” и ,,историјских неистина” догоди да у рашчишћавању прошлости страдају и неке неподобне и неугодне истине, али и да се ,,борци за историјску истину” мало занесу и заврше у истој оној толикој презираној острашћености, когнитивној пристрасности, тенденциозном тумачењу чињеница, намерном прећуткивању неугодних истина и фризирању реалности тако да се она насилно укалупи у њихове наративне потребе, односно баш у оним рђавим навикама за које папагајски оптужују другу страну и против којих се декларативно боре. Како је тумачење прошлости често подложно идеолошким и социјално-политичким токовима једног друштва, та тенденција да се у таласима одређених историјских процеса залута на страну необјективности и ,,прилагођавања историје” свакако заслужује да се на њу благовремено и аргументовано укаже. Како ,,Политика” није пропустила да подлегне свеопштој ненаучној и медијској хистерији о броју и структури побијених од стране нових власти у послератном периоду у Југославији, овај текст за циљ има да укаже на то да тада нису пострељани само невини, већ да је међу кажњенима било подоста оних који су били многима криви за најтеже моралне и законске преступе, између осталих ратне злочине, велеиздају и колаборацију са окупатором. Ова ноторна чињеница постаје тим битнија када се има у виду да су такви морално компромитовани појединци из Другог светског рата, који су се самоосудили својим недопустивим чињењем за време окупације, завршили на списку жртава доктора Цветковића, на чији се рад ,,Политика” позива и који именом свог списка доводи јавност у заблуду јер укључује на њега доказане крволоке, ратне злочинце и слуге окупатора, које се никад не могу именовати жртвама које су страдале, већ само кривцима који су праведно кажњени. Постоји извесно разлика између невиних стадалих и носиолаца нацистичких гвоздених крстова који су пострељани због свог удела у колаборацји или ратним злочинима, што је финеса коју овај списак не познаје.
Погледајмо неколико илустративних конкретних примера који су наведени на сајту Отворене књиге Регистра жртава за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944, ком читала може приступити на линку http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/и сам проверити тврдње изнете у овом тексту. Под редним број РКТГ-29592 читалац ће на поменутом сајту пронаћи Аћифа Хаџиахметовића, познатијег као Аћиф Бљута, великоалбанског нацистичког идеолога одликованог гвозденим крстом одоговорног за смрт многих Срба из околине Рашке и целокупне пазарске јеврејске популације, али и за прогоне и убијања оних муслимана који нису подржавали његов злочиначки марионетски режим страховладе. Аћиф је после рата стрељан од стране партизана због тих злочина. Они ни најмање нису спорни, нити је то улога Аћифа Хаџиахметовића у нашој јавности. Јасно је да се ради о доказаном ратном злочинцу и нацистичком слуги. Помало је шизофрено да нам се он наводи као жртва комунистичког терора, посебно под светлом чињенице да је секретар Владе Републике Србије Вељко Одаловић медијима својевремено тврдио да је истом министарству које спонзорише овај сајт наложено да утврди мере путем којих ће локална самоуправа у Новом Пазару бити обавезана да уклони спорну спомен-таблу, која је овом квислингу никла у центру Пазара. Поред њега, на списку је под ознаком РКТГ-101056 и Селим Јуковић, под чијом командом је исламска милиција чинила стравичне злочине, али и колаборант Ахмет ефенедија Даца (РКТГ-29124), један од Аћифових најближих сарадника, његов зет и битна политичка фигура од нациста окупираног Пазара. Под ознаком РКТГ-10932 налази се име Војислава Рајчића Пожаревца, четника који је 1980. године погубљен због учешћа у клању 49 цивила, које је сам признао и описао детаљно пред судом. Ни овде факти нису спорни, па су чак и најубеђенији ревизионистички публицисти признавали да је Рајчић поменута лица заиста заклао. Нисмо сигурни колико такав зликовац заслужује да носи име жртве на сајту у оквиру државног министарства. Под ознаком РКТГ-66713 је могуће затећи доктора Шпилера, злогласног команданта Јавне безбедности у Банату до 1944. године, који је послужио као инспирација за лик Шицера из ,,Салаша у малом риту” - једина разлика између њих двојице је што су овом правом Шицеру руке биле много крвавије, па је обешен по ослобођењу. Под ознаком РКТГ-16193 ће се затећи Коста Мушицки, љотићевски генерал који је учествовао као командант формација из СДК у злочинима над домаћим цивилним становништвом и припадницима НОБ-а. Оптужница га је теретила да је учествовао у немачким стрељањима цивила у Крагујевцу, али и за око хиљаду житеља Чачка и околине, које су његови људи побили или предали Немцима. Ознака РКТГ-16789 је резервисана за заменика управника Бањице Радомира Чарапића. На сајту се још налазе и Радивој Кисић (РКТГ-19473), шеф капоа у Прихватном логору Земун на Старом сајмишту, али и Спасоје Дрењанин Зека (РКТГ- 26150), четнички командант који је управљао злогласним покољем у Вранићу, где је на нож бачено све, од деце у колевци, преко девојака које су силоване пре клања до старог српског ратника са Солуна. На списку су поред ових још хиљаде једнако спорних личности, чију је најбољу анализу дао историчар Милан Радановић у тексту ,,Како су џелати постали жртве – Анализа регистра жртава Државне комисије за тајне гробнице.” Ништа од наведеног није било материјално спорно, нити је о томе икада вођена озбиљна научна дебата, но медијски одјек ових истина је слаб или никакав, а у сваком случају је мањи од одјека који прави њихово кривљење.
Поставља се нужно и питање како је могуће да овакви злотвори, колаборационисти, ратни злочинци и квислизни пронађу пут до ореола жртве, сем, наравно, уколико циљ аутора није био да списак буде што обимнији, а број ,,жртава” што већи, не би ли се ,,комунистички терор” приказао знатно обимнијим него што је заиста и био. То сматрамо понижавајућим за све стварне жртве које су страдале невино у том раздобљу јер се мешају са злочинцима који су зарадили казну, али и за праве и заборављене ратне жртве ових убица, колаборациониста који се сада умивају и које је након рата стигла заслужена правда за бројна злодела, а не ,,комунистички терор,” како би неки волели да верујемо. То сматрамо и опасним поступком јер се на тај начин релативизује прошлост, а шира јавност доводи у заблуду, пошто се на њен став утиче морално упитним методама прећуткивања и спиновања. Овакав одговоран посао требало би да буде усмерен добром вером и ваљаном применом методологије историјске науке, а не злоупотребом чињеница, која ће сутра или за двадесет година бити предмет неке нове ревизије. У противном би се могло посумњати у мотиве и закључити да овом списку недостаје само једна његова жртва: истина.
Бојан Драгићевић
